Ona je najbolji srpski neurohirurg - Dr Danica Grujičić za Kurir: Iskreno o lečenju KANCERA, srpskom zdravstvu, Kosovu...

Objavljeno: . u kategoriji Život i zdravlje

Ona je naš najbolji neurohirurg. Život je posvetila medicini. Celu sebe daje, kako svojim pacijentima, tako i svojim studentima kojima nesebično prenosi svoje ogromno znanje.

 

Njena karijera vredna je svakog poštovanja.

Pitam je kada je za nju lično ali i za srpsko zdravstvo bilo najteže,

"Devedesete su bile najteže. Sankcije, rat... Kad se setim da smo ulazili u operaciju aneurizme u mozgu (proširenje krvnog suda) sa jednim klipsom. Kad se setim kako su lokalni farmaceuti prodavali familiji... i mi onda gledamo snimak pa kažemo - donesite nam polukrivi, pravi i kosi klips a ja ću gledati da iskoristim jedan a da ova dva vratite... To se graniči sve sa naučnom fantastikom. Ja se sada pitam odakle mi smelosti... tad da uđem u salu. Ali izbora nije bilo", kaže u ekskluzivnom razgovoru za Kurir dr Danica Grujičić, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i načelnik Centra za neuroonkologiju KCS. 

"Sećam se kada sam u kesi za đubre sa Urgentnog centra, jer tamo je moralo sve da ima zbog ranjenika, nosila infuzije jer ovde na odeljenju nismo imali. A 1999. godina... Ono bombardovanje... E tu sam tek ogorčena. A postala sam ogorčena tek kasnmije kada sam shvatila do koje mere je podmuklo sve to što ste uradili", priča dr Grujičić.

foto: Kurir

Kako je bilo biti hirurg devedesetih sa platom od tri maraka? Kako biti lekar tada kad nema osnovnih stvari u bolnici? Kako...?

"... A šta da radite? Da pustite da pacijent umre? Mir i beg sam nalazila upravo u sali. To je nečiji sin, brat, majka... I onda zamislite - a šta da je neko moj sad tu. Kad uđete u salu privatni problemi i brige ostaju napolju. Ako niste u stanju da se potpuno posvetite pacijentu kada uđete u salu onda ne treba da budete hirurg. Pacijent zaslužuje vaš maksimum u tom trenutku. Nemate prava da mu date manje..."

Podvlači da ljudi moraju da znaju da nije sve kao u američkim serijama.

"Ma kakvi... Kao jedan lekar rešava sve? To nije tako. Vi morate da imate tim. Moj tim su antsteziolozi, radiolozi, hirurzi, sestre, patolozi, dijagnostičari, fizijatri, medikalni onkolozi... Ja imam sjajan tim".

Posvećenost radu i pacijentima prenela je na ljude sa kojima radi. 

"Imam kamere na odeljenju, na hodnicima. Premotavala sam recimo sinoć od 11 uveče do 7 ujutru. Moji tehničari i sestre koji su bili dežurni bili su bukvalno na hodniku sve vreme. To znači da su na svakih 10-15 minuta obilazili pacijente. Bez toga ja bih bila nula hirurg. Tim je taj koji mene omogućava da ja budem slavna i uspešna."

Ističe da cilj svakog dobrog lekara, profesora, mora da bude da ostavi iza sebe naslednike u poslu koji radi.

"Iza sebe morate ostaviti mlađe kolege koji svake godine osvajaju sve veću tehniku. Šta to znači - Ja sam otišao u penziju i niko ne zna da operiše osim mene?! Pa ja bih takvom oduzela penziju. Vi imate obavezu, bez obzira na malu platu, da obezbedite naslednike u određenoj medicinskoj oblasti jer pripadate ovom narodu. Nisam ja sigruna, da sam npr u Americi, da bih završila neurohirurgiju. Možda bih terala ovčice... Ne znam šta bih bila. Možda bih bila negovateljica, spisateljica... Mene je ova zemlja odškolovala."

S druge strane dr Grujičić ističe da bi lekari i medicinske sestre u Srbiji trebalo da budu više plaćeni. 

"Ne može se živeti od lekarske plate. Evo meni drugi kolega odlazi u inostranstvo. I to sjajan neurohirurg... I bukvalno mi se plače zbog toga, jer ne mogu njemu i sličnima da pomognem. On konkretno ima troje dece a on i žena imaju nastavničku i doktorsku platu."

Dr Grujičić posebno ističe da se mora, na neki način, razgraničiti ko i šta može da radi u lekarskoj praksi.

"Ako vi radite jednu operaciju tumora na glavi godišnje, vi to ne smete da radite pa makar i u privatnoj praksi. Jedna godišnje?! Onda vam treba oduzeti dozvolu. Privatna praksa je stvarana devedesetih kada je lekarima plata bila tri marke. I tad je trebalo tolerisati što rade i privatno i državno. Ali danas je to nedopustivo. Ili nek radi u državnoj ili u privatnoj praksi. Ali plate u državnoj moraju da se povećaju jer su sada sramotno male. O sestrama tek da ne govorim..."

S ponosom kaže da ima elitni tim sa kojim radi ali da u jednom nema kompromisa.

"Ili će hirurg raditi kao što ja kažem ili neće biti kod mene. Oni koji rade sa mnom su elita. I bino je reći da mi danas imamo bolje uslove za rad od mnogih klinika u Evropi."

Priseća se kako je to bilo kada je sa 25 godina došla na ovu kliniku.

"Ja sam tačno znala, da ne smem sebi da dozvolim, da dođem u situaciju da mi neko sutra kaže - Ti to ne možeš da radiš. Molim?! Pa ja bih ga razbila sad... Ali mi to niko nije rekao tad."

Prema pacijentima je uvek i do kraja otvorena. Ipak, ne želi da ih opterećuje jednom stvari. 

"Pacijent vam ili veruje ili ne veruje. Ja uvek otvoreno govorim šta pacijentu može da se desi od komplikacija. Znači bukvalno od toga da pacijent može da umre od svake operacije do toga da može sve da bude super. Jedino štedim pacijente, posebno one sa malignim tumorom, sa pričom o prognozi. To im ne govorim. Inače, znate li koje porodice vam prave najveće probleme - one porodice koje dovedu pacijenta u veoma lošem stanju. One u kojima brat i sestra ne mogu da se dogovore ko će da dođe po majku po pet dana... E takvi koji nisu gledali i brinuli o svojim najbližim vas kritikuju, tužakaju... A takvi od nas lekara očekuju čudo."

Pričali smo i borcima sa Košara, o NATO bombardovanju 1999., srpskim generalima osuđenim u Hagu, Srebrenici...

Napominje da svaku žrtvu treba poštovati ali naglašava da u Srebrenici nije bilo genocida.

"To je bio ratni zločin, ali genocida nije bilo."

Za nju je general Vladimir Lazarević junak.

"A to što je osuđen, on je osuđen na političkom sudu. Šta je trebalo? Da Srbi pristanu da idu na klanje kao u vreme Jasenovca? Ne prihvatam da su generali koji su branili našu zemlju zlikovci."

Posebno emotivno govori o srpskim vojnicima koji su branili Košare.

"Knedla mi je u grlu jer mi za te junake nismo znali. Rekli su nam da nije bilo kopnene invazije. To je laž. Notorna laž. Ovde je 1999. napravljena ekološka katastrofa zbog bombardovanja. Sad kad mi dođe neki predstavnik NATO ja bih ga najradije izbacilai šutnula u zadnjicu. To je takva agresija bila - sram ih bilo. Pored terorista OVK bilo je i nekoiliko hiljada pripadnika albanske regularne vojske. I onda je NATO došao kao treći ešalon, besni jer nisu mogli da prođu pored 200 naših momaka. Borci sa Košara su heroji. Oni su bili spremni da daju život za svoju zemlju."

Cijeli intervju možete pogledati ovdje...

KURIR

Objavi na Facebook profilu

Poslednje dodato

14-12-2018
Narodna biblioteka Trebinje: Promovisana poetska knjiga „Djeca pelen zvijezda“ Dušana Putice
14-12-2018
RS ne da još jednu nadležnost: Prijedlog odluke o kvalitetu tečnih naftnih goriva neprihvatljiv
WEB design