Jedan od najuticajnijih ruskih generala bio je Srbin iz Hercegovine

Objavljeno: . u kategoriji Hercegovina

I Srbi imaju razloga da budu ponosni na Otadžbinski rat: čak 10 generala Srba, većinom poreklom iz Nove Serbije, doprinelo je da se 1812. pobedi Napoleonova armija.



General Mihailo Miloradović je komandovao na centralnim pozicijama kod Borodina. Iz slobodnih izvora.

U Srbiji uoči proslave 200-godišnjice Otadžbinskog rata 1812. šira javnost malo zna da je u čuvenoj Borodinskoj bici u ruskoj vojsci ratovalo čak deset generala Srba, veći broj komandanata nižeg ranga i običnih vojnika.

Naime, u sastavu Carske armije imperatora Aleksandra I pod komandom feldmaršala Kutuzova bili su: general pešadije Mihailo Andrejević Miloradović, general Đorđe Arsenijević Emanuil, general-poručnik Jovan Jegorović Šević, general-major Jovan Stepanović Adamović, general-poručnik i tajni savetnik Nikola Bogdanović Bogdanov, general-poručnik Nikola Vasiljević Vujić, kavalerijski general baron Ilija Mihajlović Duka, general-major grof Petar Ivanović Ivelić, general-major Abram Petrović Ratkov i general-ađutant Nikola Ivanović de Preradović.

Neki među njima su bili doseljenici u Rusiju, na primer Đorđe Arsenijević Emanuil, (rođen u Vršcu) i general-major grof Petar Ivanović Ivelić (rođen u Veneciji). Međutim, većina pomenutih vojskovođa uglavnom bili su predstavnici druge ili treće generacije Srba doseljenih u 18. veku na prostore Rusije za vreme imperatora Petra Velikog i imperatorke Jelisavete. Srbi su se tada naselili u Novorosiju, teritoriju oslobođenu od Turaka i krimskih Tatara na južnoj granici Ruske Imperije, i formirali pokrajine Nova Serbija (severni deo današnje Kirovogradske oblasti u centralnom delu današnje Ukrajine) i Slavenoserbija (područje na granici Luganske i Donjecke oblasti na jugoistoku Ukrajine). U ovim oblastima je sredinom 18. veka živelo 50.000 doseljenika.

Među ovim generalima jedan je zapamćen kao veliki heroj Otadžbinskog rata 1812: potomak slavne hercegovačke porodice Hrabrenović, naustrašivi Mihailo Miloradović (1771–1825), koji je komandovao na centralnim pozicijama ruske vojske u bici kod Borodina. Miloradović je imao ključnu ulogu u trenutku kada je francuska vojska stigla do samog Kremlja. On je uputio parlamentarce maršalu Miratu sa porukom da će, ako ga napadnu Francuzi, odmah zapaliti grad. Na taj način je uspeo da dobije sedam časova primirja i za to vreme je neometano izvršio evakuaciju svoje vojske i preostalog stanovništva. Kada je Napoleon sa svojom vojskom ušao u napuštenu Moskvu, gradom su buktali požari koje su namerno podmetnuli sami Rusi, što je, kako je i planirano, imalo katastrofalne posledice za opstanak gladne i iscrpljene francuske vojske pred nastupajuću zimu.

Potom su usledile sjajne pobede kod Vjazme, Malojaroslaveca i Krasnog (krajem 1812) i kod Lajpciga (1813). Ukazom imperatora Aleksandra I Romanova, Mihailo Miloradović je 1813. godine dobio titulu naslednog ruskog grofa, a 1818. je postao general-gubernator Sankt Peterburga.

Tokom čuvenog ustanka dekabrista 14. decembra 1825. Miloradović je bio na Senatskom trgu, pokušavajući da smiri pobunjene plemiće. General, koji nije bio ranjen u više od 50 bitaka, dobio je tada dve rane, iz pištolja i od bajoneta. Kada su mu izvadili metak iz pluća, rekao je: „Hvala Bogu! Nije pucao vojnik! Srećan sam!“ Njegova poslednja želja je bila da se oslobodi 1500 kmetova koji su mu bili u službi.

https://rs.rbth.com/articles/2012/08/31/srpski_generali_u_borodinskoj_bici_16557.html

Odavanje pošte ruskom generalu Mihailu Miloradoviću u Sankt Peterburgu

Nakon bitke kod Borodina, general Miloradović je zamenio svog večitog rivala Bagrationa, koji je podlegao povredama, a kasnije je postao i čovek broj dva u ruskoj vojsci, iza Kutuzova, ako ne i broj jedan.

Mihail Andrejević Miloradović (Sankt Peterburg, 12. oktobar 1771. — Sankt Peterburg, 26. decembar 1825), potomak srpske plemićke porodice Miloradović iz Hercegovine, bio je ruski general koji se istakao u Napoleonovim ratovima.

Mihailov čukundeda Ilija Miloradović, naslednik uglednih Miloradovića čija je zadužbina poznati srpski manastir Žitomislić u okolini Mostara, sa sinovima Mihailom, Gavrilom i Aleksandrom početkom 17. veka odlazi u Rusiju.

Prema rečima arhimandrita Nićifora Dučića, Miloradovići su emigrirali jer „porodica vjerom nije htela da prevrne, pa je radije pristala da tužna srca napusti svoju otadžbinu“. Zaista, skoro dva veka ova hercegovačka plemićka porodica slavno je služila pravoslavnoj veri stojeći na braniku ruskog pravoslavnog carstva.

Još kao dete, Mihail je upisan u gardiste i brzo postaje podnarednik u čuvenom Izmailskom puku. Vojne veštine učio je i u inostranstvu, prvo u Nemačkoj, a potom u Francuskoj.

Bio je omiljeni učenik velikog Suvorova, pod čijom komandom je služio u ratu protiv Turske i Poljske. Istakao se u ratu u Italiji i Švajcarskoj 1799. godine, a 1805. postao je general-potpukovnik i učestvovao je u bici kod Austerlica pod Kutuzovljevom komandom. Mnogo puta se istakao u Rusko-turskom ratu (1806-1812).

Godine 1806. nagrađen je mačem ukrašenim dijamantima na kome je pisalo „Za hrabrost i spasavanje Bukurešta“. Ponovo je pobedio Turke kod Obileštija u Rumuniji 1807. godine. Posle pobede nad Turcima 1809. kod tvrđave Rasevat u Bugarskoj, unapređen je 1810. u general-pukovnika.

Aleksandar Bondarenko, istoričar i autor knjige „Miloradović“ kaže da je Mihailo Miloradović bio čovek široke duše, pravi vojskovođa, koji se nikada nije odvajao od svojih vojnika, zajedno sa njima gladovao je tokom vojnih pohoda.

Prema njegovim rečima, Miloradović je zablistao punim sjajem tokom Napoleonove invazije na Rusiju, odnosno Otadžbinskog rata.

Posle potpunog trijumfa u Otadžbinskom ratu, legende koje su se ispredale o Miloradovićevom herojstvu učinile su ga popularnim ne samo među vojnicima, već je stekao veliko uvažavanje i kod neprijatelja. Francuzi su ispredali bajke o njegovoj hrabrosti i vojničkom umeću, a zbog munjevitih dejstava Kutuzova je dobio nadimak Krilati.

Posle blistavog osvajanja Lajpciga, kao komandant garde odlikovan je ordenom svetog Andreja Prvozvanog, a zbog uspešnog komandovanja u zagraničnom pohodu, car Aleksandar Prvi lično mu je dodelio titulu grofa Ruske imperije i prvi je stekao pravo da na epoletama nosi carev monogram. Posle toga učestvovao je u nekoliko bojeva sve do pobedničkog ulaska u Pariz u sviti imperatora, za šta je dobio nekoliko stranih ordena, kao i počasno pravo koje je dobio od cara da nosi vojnički Georgijevski krst.

Od 1818. godine do smrti, Miloradović je bio vojni general-gubernator Sankt Peterburga i komandant gardijskog korpusa.

Kako navodi, dok je Miloradović bio na čelu Sankt Peterburga, drastično je pala cena mesa u prestonici.

Miloradović je sproveo veliku antialkoholnu kampanju u vojsci, znatno popravio stanje gradskih tamnica i položaj zatvorenika, zabranio kockanje u armiji, osvetlio centar ruske carske prestonice, izgradio Mihailovski dvorac i zgradu cirkusa, izgradio predgrađa Petrograda, pripremio ulazak prvih parobroda u akvatoriju Neve i Finskog zaliva, pomogao je izgradnju niza prosvetnih instituta i kulturnih institucija u Petrogradu.

Grof Miloradović postao je počasni član Ruske akademije nauka 1823. godine, a prilikom katastrofalnih poplava 1824. godine u Petrogradu ponovo je pokazao izuzetan lični heroizam, što je i veliki Puškin opevao u „Bronzanom konjaniku“ (Gle, voda sve pred sobom plavi/ Poleteli su generali/ Da bi sa vojskom spasavali/ Narod što se po kućama davi…).

Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. godine, Miloradović je pokušao da smiri dekabrističke oficire na Senatskom trgu. Kako je bio jako popularan, zamalo mu je pošlo za rukom da smiri ustanak, ali ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika — Petar Kahovski.

https://rs.sputniknews.com/analize/201610161108487992-Miloradovic-Rusija-general/

Infoport.co

Objavi na Facebook profilu

Poslednje dodato

Vasa reklama dole sredina