Heroj sa Košara prosi u centru Kraljeva!

Prema Dejanovim rečima, nakon što je u Sarajevu završio Vojnu školu, kao najbolji strelac, pozvan je da se priključi četi Crvenih beretki, što je, kaže, sa oduševljenjem prihvatio.

– Iz naše čete izginulo je čak 48 mladića. Mislim da mi se svaki od tih trenutaka urezao u sećanje. Bilo je tu i mlađih od mene. To su bili momci tek sazreli, od 18, 19 godina, pa čak i mladići dobrovoljci koji još nisi bili ni punoletni. Te noći kada sam ja stradao, bacili su granatu i ostao sam bez nogu – za portal Zebra, svoju životnu priču započinje Dejan.

Iako je, u cvetu mladosti postao doživotno ,,obeležen”, ostao bez ekstremiteta i zdravlja, ističe da je ponosan na način na koji je stradao, jer bi, u suprotnom, momak od tada svega devetnaest godina poginuo na licu mesta.

– Negde oko ponoći, bacili su granatu, koja se našla između mene i Jagodinca od svega 19 godina. Te noći je stradalo dosta nas. Nesvesno sam skočio preko njega i, na svu sreću, izvukao se. Ubrzo sam osetio sam neopisivu toplotu pod nogama. Ostao sam u tom položaju. Posle izvesnog vremena, pristigao je helikopter i prebacili su me direktno na VMA. Tamo sam ležao 21 dan. Ugradili su mi šipke umesto nogu. Počeo sam da se navikavam – slikovito objašnjava Dejan.

Sa sadašnjim primanjima, tvrdi, ne može da “izađe na kraj”, pa je kao vojni veteran, prinuđen da uzima tuđu milostinju. Ipak, veruje u bolje sutra i da će država prepoznati doprinos koji su mnogi mladići dali Srbiji.

– Ove godine punim 50 godina i stičem pravo na regularnu vojnu penziju. Od Vojske trenutno primam 21.000 dinara, od čega plaćam stan i potrepštine, koje se razlikuju od standarnih, s obzirom na moje stanje. Prema poslednjim podacima, 68 ratnih vojnih invalida je trajno oštećeno, u smislu da su ostali bez jednog ili oba ekstremiteta. Iskreno se nadam da će doći i za nas neki lepši dani, bar u finansijskom smislu i da će nam se isplatiti novac koji nam se godinama duguje – dodaje Dejan.