eTrebinje
Mišljenja

Vladika Grigorije: Tragedija nastupa kad mali tiranin postane veliki!

Izvor: Nova.rs

Fotografija: Printscreen


Šta je za mene drugi čovek? Moj uzlet u visine i pad u bezdan, u zavisnosti od toga kako se ja postavim prema njemu, pa makar to bio i moj neprijatelj. Bez drugoga nema radosti, ali on može da postane i pakao kada potcenimo njegovu važnost, kada pomislimo da smo najvažniji sami sebi i da je bitno samo da ispunimo svoje prohteve i ciljeve, bez obzira na druge ljude i njihovu dobrobit, naveo je vladika Grigorije u autorskom tekstu za NIN, a koji prenosimo u celosti.

Ovi praznični dani, u kojima nas obasjava svjetlost Hristovog vaskrsenja, svaki put nas iznova podsete na činjenicu koliko je drugi važan za nas, to jest koliko je bitna naša zajednica i odnos postojanja s drugim ljudima.

I sami praznici, bilo da ih obeležavamo i proslavljamo kao vernici ili samo kako bismo poštovali tradiciju i običaje, svoju punoću dobijaju tek u zajednici s drugima. Naime, ukoliko ih silom prilika dočekujemo sami – osećaj praznine i samoće biće toliko snažan i sveprožimajući da nikakav sjaj, bogatstvo ili luksuz u takvim trenucima neće moći da nadomeste odsustvo onih kojih nema, a mi bismo želeli da budu tu, pored nas.

Ovo je svakako samo jedan primer, ali sasvim dovoljan da se prisetimo istine koliko je za nas važan drugi, uz kojeg se radost umnožava, a teret tuge postaje lakši i podnošljiviji. Upravo stoga bismo iskustvo života koji isključuje drugoga mogli uporediti s boravkom u mračnoj, hladnoj i pustoj pećini, u kojoj ne čujemo ništa sem praznog odjeka sopstvenog glasa, koji samo poveća naš strah i svest o odsustvu drugog ljudskog bića.

Bez drugoga, kako vidimo, nema radosti susreta i punoće života, ali drugi isto tako može da postane/bude moj pakao. Kada i zašto drugi postaje moj pakao? Odgovor je jednostavan – onda kada potcenimo ulogu ili važnost drugog čoveka u našem životu. Onda kada pomislimo, pa u skladu s tim i delamo, da smo najvažniji sami sebi i da je bitno samo to da je nama dobro i udobno u koži u kojoj smo i u svetu u kojem živimo, te da je važno jedino to da ispunimo svoje prohteve i ciljeve, bez obzira na druge ljude i njihovu dobrobit.

Imajući sve prethodno na umu, možemo zaključiti, između ostalog, da suprotnost samoljubivom življenju jeste postojanje i briga za druge/bližnje, što je – paradoksalno najdublji oblik brige za sebe, budući da nikoga ne smemo nipodaštavati kako bi i nama ili nekom našem bilo dobro.

Hristos je, primera radi, svoj zemaljski život započeo i završio radi drugih. Sve u svemu, mi ne postojimo ako nismo u odnosu sa drugim ljudima i ma šta činili – to činjenje uzročno-posledično utiče na sve oko nas, a time i na nas same. Istina je zapravo da nas nikada samougađanje i podilaženje sopstvenom egu neće učiniti srećnim kao što će to učiniti ljubav, pažnja i briga drugog bića za nas, ali i nas za njega.

Jednom prilikom razgovarao sam s čovekom koji je proveo život u pohlepi i u sticanju bogatstva na nepravedan način. Međutim, ono što mi je ispričao na kraju svoje iznenadne ispovesti bilo je najstrašnije – tvrdio je, naime, da mu njegova rođena deca apsolutno ništa ne znače, čak da su mu dosadna.

Bilo je očigledno da su pohlepa i samoživost učinile da on, zaboravivši na sve i gazeći druge, izgubi i sam sebe i svoje bližnje, koji su mu postali neka vrsta pakla. Nekoliko meseci nakon tog našeg razgovora pročitao sam u novinama da je ubijen. Sećam se da sam se tada s jezom opomenuo sledećih Hristovih reči: „Ne bojte se onih koji mogu ubiti telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu“ (Mt. 10,28).

Verovatno je u naše doba najdublje i najoriginalnije o sapostojanju sa drugim promišljao Emanuel Levinas, koji brigu za drugoga smatra osnovnim znakom naše ljudskosti. Levinas, filozof utemeljen na Bibliji, ali sa iskustvom preživljenog nacističkog logora, u svom promišljanju o datoj temi naglašava da sapostojati znači, u stvari, postati dobrovoljni „talac“ drugog ljudskog bića. To, po Levinasovom mišljenju, podrazumeva konstantni odnos odgovornosti prema drugome. Možda stoga oni koji neće da brinu o drugome nekako po inerciji prelaze iz pozicije taoca u poziciju „tlačitelja“ i „robovlasnika“, koji odbacuje svoju odgovornost za drugog čoveka.

Zametak takvog ponašanja možemo primetiti već u dečijem uzrastu. Tako uvek postoje oni koji još u ranom dobu rado i s uživanjem maltretiraju slabijeg i nemoćnijeg od sebe. I već tada se mogu prepoznati budući tirani. No, tada još ima nade za preobražaj, ali istinska tragedija će nastupiti ako se taj mali tiranin razvije u još opasnijeg kad postane zreo čovek.

Tirane oko sebe i u sebi lako ćemo prepoznati – oni se bave potiranjem i negiranjem drugog bića, a potiranje drugih jeste isto što i potiranje ljudskosti, što podrazumeva razbijanje, odnosno dezintegraciju naše ličnosti. Zato verujem da su od fizičke smrti daleko teže one smrti koje nastaju kada jedno biće odbaci drugo. Iz prostog razloga što ćemo odbacivanjem ili potiranjem unesrećiti drugog čoveka (a sve što je izgrađeno na temelju tuđe nesreće kada-tad će stati naš kamen spoticanja i naš krst), kojeg ćemo, uz to, nebrigom učiniti našim neprijateljem.

Ovde se, međutim, nameće i jedno drugo pitanje. Kako se suprotstaviti tirjanstvu? Možda je tim povodom umesno setiti se Platona, koji na jednom mestu piše da ono što izaziva strah kod ljudi nije smrt, nego misao da nismo bili pravedni. A već pomenuti Levinas govori o tome da vrhunska odgovornost vodi do stavljanja sebe na mesto drugog, pa čak sve do „primanja konačnog dara umiranja za drugog“.

Čovek, dakle, ako želi da postane ličnost, treba da izgradi odnos sapostojanja i odgovornosti za druge. A to je jedino moguće ako se, poput Hrista, opredeli za put samo(po)žrtvovanja, to jest žrtvene ljubavi. Njegovo stradanje na krstu završava se trijumfom ne samo nad njegovim tiranima nego nad tirjanstvom uopšte. On time uvodi novi princip u ovaj svet, u kojem nije više uzvišeno žrtvovati druge nego sebe radi drugih. Samo je iz jedne takve žrtve moglo proizaći nepisano, ali zlatno pravilo po kojem je ljubav služenje drugome, a ne nipodaštavanje i uspostavljanje kontrole nad njim.

Šta je onda, na koncu, za mene drugi čovek? On je moj raj i moj pakao, moj uzlet u visine i pad u bezdan, u zavisnosti od toga kako se ja postavim prema njemu, pa makar to bio i moj neprijatelj.

 


Povezane vijesti

Vladika Grigorije: U Prebilovcima slavimo pobjedu nevinih i čistih nad krvoločnim i zlim

eTrebinje

Vladika Grigorije: prolog života u Njemačkoj (Video)

eTrebinje

Vladika Grigorije: Moj učitelj Vehbija

eTrebinje

Vladika Grigorije o izboru Joanikija i novih episkopa

eTrebinje

Poslanica Vladike Grigorija: Vaskrs – praznik milosti Božije! (Video)

eTrebinje

“Bio si dijete ogromnog srca” Vladika Grigorije kroz suze pričao o episkopu Atanasiju

eTrebinje

Šta Vi mislite o ovome?

VAŽNA NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne i stavove portala etrebinje.com. Molimo sve korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo da obrišemo komentar bez prethodne najave i objašnjenja.

Ova stranica koristi kolačiće kako bi osigurali bolje korisničko iskustvo. Nastavkom korištenja pretpostavićemo da ste saglasni sa primanjem kolačića. Prihvati Pročitaj više