eTrebinje
Trebinje

Neki dani, neki ljudi, nekih godina: Harmonika za jednu ruku

Izvor:

Fotografija:


Nikola Tesla se u američkoj fazi nije volio rukovati s nepozatim. Ali junaku ove storije, Jakovu Novčiću, pružio je ruku u Njujorku, 1906. Između ostalog i zbog tog Jakov ga je cijelog života više volio od Mihajla Pupina. Upitaš li danas ljubinjskog osnovca je li ko od njegovih zemljaka poznavao ova dva velika Srbina, malo koji će ti pomenuti Jakova, koji od 1981. počiva na Žrvnju – i kraj čijeg groba sada prođe tek poneki zalutali lovac ili oprezna zvjerka.

I sam sam se par puta hvatao u koštac s njegovom sudbinom, pokušavajući je pretočiti u lirski novinarski uradak, posebno apostrofirajući Jakovljevu želju da ga, kad umre u Kaliforniji, sahrane u zavičaju, nadomak javora, pod kojim je prohodao – i koga se s posebnim emocijama „tamo daleko“ sjećao. Imenjače, ne valja ti ono ništa, ni izvori, ni podaci, ni atmosfera, javi mi se mejlom iz Kalifornije, vrli drugar Žarko Radić, s kojim sam davno, davno, u Ljubinju uređivao prve šapirografisane novine u gradu. Nego, ja ga odlično poznajem, probaću  nešto o njemu napisati iz prve ruke.

Jakov Novčić u svojoj trgovini u San Francisku.jpg (267 KB)Jakov Novčić u svojoj trgovini u San Francisku

Nekoliko godina kasnije iz Amerike mi stiže cijela Radićeva knjiga, „Posljednje frule Viduše“, s molbom da joj napišem recenziju. A u njoj i obećana priča o Jakovu, za koju bez  dvoumljena zaključih da je najbolja dokumentarna priča ikad do sad napisana o hercegovačkim migrantima. Nudim vam je na uživanje, bez apostrofa, uz originalan naslov, redakcijsku opremu, te manja skraćenja, zbog ograničenosti ove kolumne:

JAKOVE, ĐE SI?

„Jedne noći čovjek je sanjao kako sa Gospodom hoda pješčanom plažom, dok su nebom bljeskale scene iz njegovog života. U  svakoj  sceni primijetio je otiske dva para stopa u pijesku;  jedan njegov, drugi par stopa Gospoda.

Kad je bljesnula i posljednja scena, pogledao je iza sebe na otiske. Primijetio je da često na njegovom životnom putu postoje otisci samo jednog para stopa. Takođe je primijetio da se to događalo u toku najtežih i najbolnijih perioda u njegovom životu.

To ga je uznemirilio, pa je upitao Gospoda:

– Gospode, rekao si, kad jednom odlučim da te slijedim, ti ćeš ići sa mnom u svako doba, ali sam primijetio da u vrijeme najtežih perioda u mom životu postoji samo jedan par otisaka stopa. Ne razumijem, zašto si me ostavljao kad si mi bio najpotrebniji.

Gospod odgovori:

– Dijete, moje drago dijete. Ja te volim i nikada te ne bih napustio. U vrijeme iskušenja i patnji, kada vidiš otiske samo jednog para stopa, to je bilo kad sam te nosio.“

(Autor nepoznat)

Odakle smo, ne znamo… dokle ćemo, ne znamo. Valja uzeti kako dođe i truditi se da bude bolje.

Ne sjećam se kad sam se rodio, ni ko mi je na babinama bio, i šta je donio. A bilo je davno. To potvrđuje ovaj ostatak bijele kose i ostatak mene. I knjige potvrđuju: hiljadu osamsto osamdeset osme. U…davno! Je li mi to stotinu? Dobro, Boga mi. E, pa daj da se popije.

Mojim rođenjem broj usta u kući se nije povećao. Tog  jutra umrije mi đed Jakov, a meni ostavi ime da ga nosim cijelog života. A da ne umrije, trebala bi još jedna drvena kašika, pa jedna čaša… A šta u čašu?

Knjiga Zarka Radica Posljednje frule Viduse.JPG (998 KB)Knjiga Žarka Radića „Posljednje frule Viduše“

I, evo, načeću i drugu stotinu, pa dokle doguram. Znam da se neću lako predati. Majčin đed je živio sto petnes. Ako budem na njega, možda ću i više. On je živio u siromaštvu, a ja, vidiš,  imam sve… Osim ruke i noge.

Ali,  imam vas i sve drugo što mi treba. Nijesam se ženio. Po čoeka se ne ženi. Kažeš da zato vako dugo živim… more bit. Daj još jednu, pa ću ti zapjevat:

„Šeto sam se po Mostaru,

više šetat ja ne mogu,

gledao sam djevojčicu,

više gledat ja ne mogu.

U ruci joj kita cvijeća, ruža rumena.“

Davno se pjevala, a ja i Kosto, stric ti, ukrali bi kukuruze, nije nas zanimalo čiji su, naloži vatru, pa prži, jedi i pjevaj. Najedi se… kod kuće ionako nećemo naći ništa. A pjevat sam volio. Pa i ovako, kad smo došli, skupilo bi nas se dosta, poslije deset – dvanes sati rada, pa bi pjevali. Ja bih uzeo svoju harmoniku, i počelo bi. Znaš li svirat harmoniku, da me malo pratiš? I, ako ikad nađeš da su napravili harmoniku za jednu ruku, kupio bi je odma. Pronađi mi je ti, molim te. Evo ti ovu moju staru. Popala je prašina. Svaki dan je pogledam. Četrnaeste je prestala svirka. A pjesma nije! Sve dok pjevaš, nekako nijesi sam.

Nekad bi me ćaća spremio u mlin u Ljubinje. Poćeram ja žito, pa se prvo pogodim sa mlinarom: daj mi da kupim ljeb, pa ti odbij koliko hoćeš od brašna. I tako bude. Najedem se ja dobro, o kakav ljeb! Ovoliki! Po čitavog ga pojedi, bez smoka. Pa kad dođem kući, otac mjeri brašno:

-E, sinko, opet ti je zalampo!

Ja samo sliježem ramenima i mislim – nije zalampo on meni, nego ja tebi. Ja i Kosto bi tako, od dva tovara drva, kod Dogane, napravili tri, i od tog trećeg kupili ljeb. A kod kuće smo jeli resu od lijeske i tučeni kazalac. Imo sam i jednog malog šarova, volio sam ga više nego ćaću, pa mi neki ponudi da mu ga prodam.

-Nemaš ti para za koje bi ti ga prodo – velim ja.

Pričam to ćaći, kad on poče da me bije što ga nijesam prodo. Ubi Boga u meni, kučkin sin. Takav je bio. Nikad ga nijesam volio.

OTAC JE SAMO ČEKO da me kome proda. On je to zvao – najam, ali bi naplatio za godinu unaprijed. Od dvades i pet forinti, ja ništa ne bi dobio, niti sam se smio vratiti kući. Tako i bi. Godinu u Trstenom, dvije u Brsečinama. Radio ko rob.

Stalno sam planiro da odem u Ameriku. Ali, za to trebaju pare. Koga god upitam za trošak, oće prvo da radim kod njega godinu dana. Gazdin komšija, neki Kljunak, jednom mi obeća: platiće put, pa kad zaradim da mu vratim.

Devetsto pete rodile masline ko biseri. Radio sam i dan i noć i stalno se pripremao za daleki put. Kljunak mi  kupio neko odijelo, donio sam ga u Njujork u koferu, ono prljavo s mene zapalio, a odijelo obuko. Dao mi je dvadeset dolara i adresu nekog Lakića u Njujorku kome ću se javiti za posao.

Kad sam polazio od kuće, majka od tuge nije mogla ni riječi reći. Samo je jecala. I, ja sam nekako znao da se više nikada nećemo vidjeti. Ispratili su me otac i sestra Marija. Krio sam oči od majke, sve me nekako boljelo. A otac je ponavljao: „Jakove, sinko,  nemoj nas zaboraviti.“ Obećavao sam da neću, ali ponavljao da mi majku više  nikad ne bi tuko. Pozdravili smo se i ja sam otrčao da ne čujem sestru Mariju kako jeca. Tuga je to kad moraš reć zbogom. Nikad neću zaboraviti onaj kamen na kome su ostali plačući. Tu nas je život rastavio. Zauvijek.

Svi otišl, samo on ostao - javor na Novcica imanjui.jpg (897 KB)Svi otišli, samo on ostao: javor na Novčića imanju

A nijesam jedini kome se tako dogodilo. Mnogi su odlazili u Ameriku… neki se vratili, neki ostali, a nekima se i trag izgubio. Kum Sava Bokić se vratio. Veli, radio, slao i kući koliko je mogo, da pomaže sirotinju. Imali jednu drvenu kašiku kad je otišo, našo dvije kad se vratio. Onda ga dočeko rat i on  izgubio nogu. I tvoj, šta ti je bio, đedov stric Gašo, se vratio. A ovdje mu bilo dobro.

Okrenuo Gašo novine naopako, pa mu rekli:

-Gašo, to je naopako.

-To je meni svejedno – veli Gašo.

I pročulo se da je školovan, da je šteta da takav um kopa kanale, pa mu dali da bude nadglednik ostalih. Nijesu znali da je nepismen.

ODMAH PO DOLASKU sam se zaposlio, kupio lopatu i počeo raditi na Centralnoj željezničkoj stanici u Njujorku. Svaki dan u godini  po deset do dvanaest sata. Iz kreveta na poso, s posla u krevet. Zaradio sam sedamsto trideset pet dolara. Pola uštedio i vratio dug za put od osamdeset dolara. Tek kad sam to vratio, mogao sam mirno da spavam. Nije se imalo kud ići. Lezi i razmišljaj o kući, majci, janjcima, javoru pod kojim sam prohodo i ladovo, kukuruzima… Jedini nam je praznik bio kad su nam rekli da ćemo ići u Srpsko dobrotvorno društvo. Tu bi se skupili svi viđeniji Srbi. Tu sam, šeste, upoznao najvećeg, najslavnijeg i najpametnijeg Srbina – Nikolu Teslu. O kako nam je bilo milo rukovati se s njim i čuti ga. Uvijek bi nam nešto govorio, zaboravio sam. I Mihajlo Pupin je dolazio. Govorili bi: „Večerali smo s Teslom!“ Pupin je bio visok, lijep gospodin. Oženjen bogatom Amerikankom, nekako smo ga manje voljeli. Tesla se nije ženio. Vidiš, slični smo, bar po tom. Bili su to pametni ljudi i srpski ponos.

Porodicna grobnica Novcica u Melijevom Dolu.jpg (864 KB)Porodična grobnica Novčića u Melijevom Dolu

A stalno sam učio čitati i pisati, dok sam naučio. Tako sam ujedno naučio da čitam i pišem i srpski i engleski jezik. Nije mi ćaća ni bukvar kupio! Poslije sam učio i španski. Kad god ne bi radio, čitao sam. Mislim da je najbolji pisac Tolstoj. Srpske knjige nijesam čito, nije ih bilo. Evo ti hvala za ove što si donio. Čitaću, obećavam. Ovu o ajduku Stanku prvo.

Kad sam otišo u Kaliforniju, najžalije mi je bilo što Teslu više neću vidjeti.

DEVETSTO OSME SAM POŠO na Zapadnu obalu, u San Francisko. Bolja klima, posla će biti. Škole nemam, zna mi se: teško raditi, gdje god da radim. Zlatna groznica je davno prošla, ali je San Francisko rasto, grad se širio, svugdje se radilo. Našo sam poso u hotelu sa velikim restoranom. Pranje suda. Nikakav rad nije ponižavajući ako ti treba i ako si dobro plaćen. Tu sam živio i radio četiri godine, ali su mi se ruke počele grčiti od vode. Onda su mi rekli da ima dosta naših južno, sto kilometara, usred Kalifornije. Pošo sam da se raspitam i stigo ovdje dvanaeste. Tu su bila velika imanja voća, povrća, cvijeća… to nikad prije nijesam vidio. Zaposlio sam se na kopanju arteških bunara u srezu Santa Kruz. Opet s lopatom, zato što mi ćaća nije bar bukvar kupio kad je trebalo. Nije mi smetalo, samo neka se radi. Po danu sam radio, uveče nazad u samački hotel. Nedjeljom bi se sastali u parku usred grada, pričali o starom kraju. Konavljani me nekako nisu voljeli. Brđanin, Vlah…

NA BADNJI DAN ČETRNAESTE kupio sam janjeću bedricu da je sutra ispečem za Božić. Ostavio je u frižider i otišo raditi. Ko bi reko da će mi to biti najcrnji dan u životu. Negdje oko podne, naoblači se i poče kiša i vjetar.

Niko nam ne reče da prestanemo sa kopanjem i bušenjem, pa mi nastavili. Bio sam do koljena u vodi. U rukama sam imo cijev koju sam stavljao u bušotinu. Odjednom udari još strašniji vjetar i kiša. Ona cijev je dohvatila žicu električnog voda iznad mene. Kako je dohvatila, tako mi je izgorjela lijevu ruku i desnu nogu. Ali me nije ubila! Zašto, samo Bog zna. Više ti ništa ne znam.

Probudio sam se sutri dan u bolnici, bez ruke i noge. Samo sam želio da umrem, da se ne prebolim, da me niko ne vidi ovakvog. Ali, nećeš ti umrijeti kad želiš, nego kad sudnji dan dođe. Vratili me u moju samačku sobu i ubrzo mi napravili drvenu nogu… O mukama mojim da ti ne pričam. Ona bedrica istrula u frižideru, a iza mog stola nađoh opomenu Srpsko – crnogorskog društva iz San Franciska da mi osiguranje ističe prvog januara. Nijesam je ni otvorio. Srećom, bolnica nije bila tako skupa ko danas, a mislim da je i srez platio nešto. Nikakve odštete se onda nijesu davale. Danas je drukčije.

Imo sam jedva da preživim. Pošto nijesam znao kako sebi da okončam život, počeo sam da prihvatam svoju sudbinu. Važno mi je bilo da mi roditelji nikad ne saznaju. I nijesu.

U oktobru sam otvorio trgovinu; malu, ali za mene carstvo. Opet sam radio čitav dan, svaki dan u godini. Krenulo… I kocka je bila dozvoljena, a vojska stacionirana da čuva obalu od Japana. Vojnika puno, čitav dan piju, kockaju… I u toku Velike depresije ja sam se snalazio, jer nijesam imao ništa osim nešto gotovine. Nekima sam i pozajmio da se spasu, drugi su se vješali ili skakali sa svojih kuća u smrt. I u drugom ratu nije bilo teško. Opet vojska ovdje, opet da čuvaju od Japana. Četrdeset devete kupio sam kuću. Višu nego mi je samcu trebalo. Odma sam izdo dvije sobe. Moji prvi stanari su bili Katušić i Matušić iz Konavala. Pa bi me svi pitali: kako su ti Katušić i Matušić… Dobro, to su fini momci…

SVE SE MOŽE, samo nek se nije gladno. Nemojte nikad biti gladni. I ne dajte ni drugi da gladuju. Sve drugo je lakše. Nemojte da su vam djeca gladna. To bi bio najveći grijeh…

…Neke od njegovih prijatelja sam upoznao, o nekima čuo.

Imao Jakov starog prijatelja Indijanca Išija, koji je tu dolazio da se skloni od kiše ili sunca, da ostavi ono malo stvari što je imao, a Jakov mu nije branio ni da se nahrani. Jednom lokalni advokat pozva Jakova i reče mu da je Iši preminuo.

Jakovu žao:

– Nek počiva u miru.

– Nego – veli advokat – hoću da ti kažem da je Iši imao testament i da je sve ostavio tebi.

– Hvala mu, ništa mi nije dugovao, ništa mu nijesam tražio. A možete li mi reći šta je imao?

– Ništa – odgovori advokat.

– Ali mi moja dužnost nalaže da izvršim želju.

Gospodin Bubreško bio je od Trebinja, tih neki čovjek. Imao je običaj da ti došapne, u povjerenju:

– Imo sam ti nešto reć. Ima svakakva naroda.

– Vamo se da ti kažem: sve se mijenja.

Jakov je dočekao da dva puta, prvi put poslije šezdeset devet godina posjeti rodni kraj, Vidušu i stari javor, koji je jedini nekako bio isti kao prije sedamdeset godina. Tu je zaželio da bude sahranjen – kad dan dođe.

ŽIVIO JE 103 GODINE. Stoti rođendan čestitali su mu lično predsjednik Ronald Regan i njegova jedva pismena supruga Nensi. U povelji države Kalifornije pisalo je, između ostalog, da mu žele srećnu budućnost!

Njegov posljednji počinak je pod starim javorom, koji je, vele, od tada granatiji, zeleniji… Podmladio se. Sahranjen je nedaleko od spomenika koji je podigao majci (koju je neizmjerno volio) i ocu, koga je mrzio.

Kažu da,  kad čovjek umre, Svevišnji mu vrati sve što je u životu izgubio. Neka ti Jakove N. vrati nogu da budu otisci dva stopala u pijesku, i ruku, jer harmoniku za jednu ruku nisu napravili.“

U žrvanjskom zaseoku Melijev Do, gdje mu je sada grob, nema, rekosmo, više ljudi. Gotovo da nema ni ptica. Tek s vremena na vrijeme, u dubokoj tišini, spram viduškog vjetra zatreperi krošnja starog javora. Javora, kao zaboravljenog sidra – iz luke jednog davno prošlog djetinjstva…

Žarko Janjić/Glas Trebinja


Povezane vijesti

Preminuo Nedjeljko Marić, dugogodišnji urednik Glasa Trebinja

eTrebinje

Šta Vi mislite o ovome?

VAŽNA NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne i stavove portala etrebinje.com. Molimo sve korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo da obrišemo komentar bez prethodne najave i objašnjenja.

Ova stranica koristi kolačiće kako bi osigurali bolje korisničko iskustvo. Nastavkom korištenja pretpostavićemo da ste saglasni sa primanjem kolačića. Prihvati Pročitaj više