Neurologija i nostalgija predstavljaju ključ odgovora na pitanje zašto ljudi oduvek brinu da “svet ide do đavola”.
Ako posetite Hagli par u oblasti Vest Midlands u Engleskoj i stignete do velike kuće porodice Litlton iz 18. veka, prošetajte još kilometar ka istoku i čim se probijete kroz šumu, naići ćete na egzotičan i impresivan prizor. Ispred vas će se pojaviti nešto nalik ruševinama gotičkog zamka. Vidljive su četiri ugaone kule, ali samo jedna je još uvek očuvana, sa sve bojnicama i stepeništem koje vijuga do kupole. Ostale kule svedene su jedan ili eventualno dva sprata, dok je zid koji ih opasuje uglavnom srušen. Na ovakvom mestu, čovek razmišlja o drevnoj istoriji koje zamak krije i pita se kakvo je bilo spektakularno zdanje koje je tu nekada stajalo.
Odgovor je – nikakvo. Ruševina je izgrađena upravo takva kakva jeste sredinom 18. veka, kako bi se stekao utisak da je tu stajao velelepni srednjovekovni zamak koji je podlegao zubu vremena. Izgradnja ruševina bila je veoma popularna moda među evropskom aristokratijom tog doba, zbog čega su izgrađeni mnogi razoreni dvorci i opatije sa ciljem stvaranja izmišljene, romantične prošlosti. Hagli park je selektivna, veštačka verzija istorije – baš kao i politika nostalgije koja je toliko popularna danas.
Ljudi u mnogim zemljama žude za dobrim starim vremenima. Na pitanje da li je život u njihovoj zemlji danas bolji ili lošiji nego pre 50 godina, 31% Britanaca, 41% Amerikanaca i 46% Francuza kaže da je danas gore.
Psiholozi kažu da je ova vrsta nostalgije prirodna i ponekad čak i korisna: učvršćivanje našeg identiteta u prošlosti pomaže nam da dobijemo osećaj stabilnosti i predvidljivosti. Za pojedince je nostalgija posebno prisutna kada dožive brze tranzicije poput puberteta, penzionisanja ili preseljenja u novu zemlju. Slično tome, kolektivna nostalgija – čežnja za dobrim starim vremenima kada je život bio jednostavniji i ljudi su se ponašali bolje – takođe može biti izvor zajedničke snage u teškim vremenima.
Ali kada su tačno bila dobra stara vremena? Džejson Fajfer jednom je ovom pitanju posvetio čitavu epizodu svog podkasta “Arhive pesimista”. Ako želite da Ameriku ponovo učinite velikom, pomislio je, morate se zapitati kada je Amerika bila stvarno sjajna. Činilo se da je najpopularniji odgovor – pedesete godine. Fajfer je pitao istoričare da li su Amerikanci u toj deceniji mislili da je to život posebno lep. Definitivno ne, rekli su. Pedesetih godina prošlog veka, američki sociolozi su se brinuli da širenje individualizma uništava porodicu. Bilo je ozbiljnih rasnih i klasnih tenzija i svi su živeli pod vrlo stvarnom pretnjom momentalnog nuklearnog uništenja.
Uistinu, mnogi su pedesetih godina prošlog veka mislili da su dobra stara vremena bila generaciu ranije, dvadesetih godina prošlog veka. Ali dvadesetih godina, dečji psiholog Džon Votson upozorio je da zbog sve veće stope razvoda američka porodica uskoro prestaje da postoji. Mnogi ljudi su u to vreme idealizovali viktorijansko doba, kada su porodice bile jake i deca su poštovala starije. Ali krajem 19. veka, Amerikanci su bili zabrinuti da je neprirodni tempo života koji su donele železnice i telegrami stvorio novu bolest, neurasteniju, čiji su simptomi bili anksioznost, glavobolja, nesanica, bolovi u leđima, konstipacija, impotencija i hronična dijareja.
Ljudi žude za dobrim starim vremenima bar od pronalaska pisma u drevnoj Mesopotamiji, pre neverovatnih 5.000 godina. Arheolozi su otkrili sumerske tablice ispisane klinastim pismom, na kojima se autor žali kako porodični život nije onakav kakav je nekada bio. Jedna tabliva se žali na „sina koji je mrzeo majku i mlađeg brata koji je prkosio svom starijem bratu, koji odgovarao ocu”. Druga tablica, stara skoro 4.000 godina, sadrži nostalgičnu pesmu: “Nekada davno nije bilo zmije, nije bilo škorpiona … / Ceo svet, ljudi jednoglasno / [bogu]Enlilu na jednom jeziku davali su pohvale”.
Zašto su ljudska bića uvek tako nostalgična za prošlim epohama, koje su se činile teškim i opasnim onima koji su ih preživeli?
Jedna od mogućnosti jeste to što znamo da smo preživeli opasnosti iz prošlosti – inače ne bismo bili ovde – pa se retrospektivno sve čini manje opasnim. Istovremeno, nikada ne možemo biti sigurni da ćemo uspešno rešiti probleme sa kojima se u sadašnjosti suočavamo.
Radio na kraju nije upropastio mlađu generaciju, ali možda pametni telefon hoće. Nismo uništili planetu nuklearnim oružjem tokom hladnog rata, ali ko može sa sigurnšću da kaže da to nećemo učiniti ovog puta?
Drugi razlog jeste taj što je istorijska nostalgija često obojena ličnom nostalgijom. Кada su bila dobra stara vremena? Da li je to slučajno bio neverovatno kratak period u ljudskoj istoriji kada ste igrom slučaja bili mladi? Anketa sprovedena u SAD pokazala je da su ljudi rođeni 30-ih i 40-ih mislili da su 50-e najbolja američka decenija, dok su oni rođeni 60-ih i 70-ih preferirali 80-te. Osamdesetih godina 20. veka popularna TV emisija “Srećni dani” smeštena je u nostalgičnoj verziji pedesetih godina prošlog veka; danas popularna serija “Stranger Things” nežno dočarava modu i muziku 1980-ih.
Ova vrsta nostalgije ima neurološke korene. Istraživači su otkrili da tokom adolescencije i ranog zrelog doba kodiramo više uspomena nego u bilo kom drugom periodu naših života, a kada razmišljamo o prošlosti, ovo je period kojem se najčešće vraćamo. Šta više, kako se udaljavamo od prošlih događaja, imamo tendenciju da ih pamtimo pozitivnije. Кada se od školaraca koji se vraćaju sa letovanja traži da navedu šta je bilo dobro, a šta loše, spiskovi pozitivnih i negativnih utisaka su gotovo podjednako dugi. Кada se vežba ponovi par meseci kasnije, lista dobrih stvari se produžava, a loša se skraćuje. Do kraja godine, dobre stvari su u potpunosti izbacile loše iz sećanja učenika.
Očigledno je da su neke stvari zaista bile bolje u prošlosti. Ali naša instinktivna nostalgija za dobrim starim vremenima lako nas može prevariti, sa opasnim posledicama. Čežnja za prošlošću i strah od budućnosti usporavaju eksperimente i inovacije koji pokreću napredak, stvarajući čuda za kojima će sledeća generacija na kraju osećati nostalgiju. Кao što je engleski pronalazač Vilijam Peti primetio 1679. godine: “Кada se prvi put izloži novi pronalazak, u početku se svaki čovek usprotivi … ni jedan [stotinu pronalazača]ne nadživi ovo mučenje”.
Peti je bio u pravu: Vakcinacija, anestetici, parne mašine, pruge i struja naišli su na snažan otpor kada su prvi put predstavljeni. Mnogi ljudi su se plašili da će bicikli stvoriti generaciju pogrbljenosti, jer su se vozači po ceo dan naginjali napred, a da će sedenje u biciklističkom sedlu učiniti žene neplodnima. Žene bicikliste takođe su upozorene da razvijaju “biciklističko lice”: zbog stisnute vilice i fokusiranih očiju na dva točka, crte lica su rizikovale da se “zaglave u neugodnoj grimasi”.
Poenta nije da se dokaže kako su prethodne generacije bile “smešne”. Iste vrste strepnji izražene su i u naše vreme po pitanju mnogih inovacija poput interneta, video igara, genetski modifikovanih organizama i istraživanja matičnih ćelija.
I nisu svi strahovi o budućnosti neutemeljeni: Nove tehnologije dovode do nesreća, ugrožavaju tradiciju i uništavaju stara radna mesta, dok stvaraju nova. Ipak, jedini način da naučimo kako najbolje da iskoristimo nove tehnologije i smanjimo rizike jeste metodom pokušaja i grešaka. Budućnost neće biti utopija – ali opet, to nisu bila ni dobra stara vremena.